***

Pošao čovek na posao i sreo strah. Strah mu reče da kasni i da će ga otpratiti prečicom brže do posla. Od toga dana čovek i strah sastaju se sve ranije a sve češće kasne.

Njemu i svim svetima

Koliko puta moraš sopstvenu misao da spinuješ
da bi istinu govorio?!
Koliko puta ludim sebe da proglasiš
da bi u svoju autentičnost poverovao?!
Koliko puta ljubavi da se okrekneš
da bi istu tražio?!
Koliko puta Narcisa da ubediš
da si ga izmislio?!
Koliko puta da presudiš
da bi tužio?!
Koliko puta sebe da umnožiš
da bi se potvrdio?!
Koliko puta Boga da siluješ
da bi se rodio?!

aPATIja

Negde između stemljenja i činjenja
obitava jaz
prepun tišine
ubogih zatočenika
kopača grobova
našeg vremena crvenih zastava.

Izmišljanje života

Izmislili su Boga
da osmisle sećanje na život
i upokoje muke stradanja
ali su svoju beskonačnost vukli do
sudnjeg dana postanja.
Jesu, imali su utehu nepostojećeg života
ustoličenog u nadanjima prethodnog
i prokletstvo ponavljanja
uobražene dosade.
A ja sam konačna.
Na rubu prestajem da postojim,
punog srca,
nevaskrsla Bogu
i voljna da zaboravim sebe u sećanju.
Nemam drugog idola do
samopotvrđenog ogoljenog života.
Ni drugih stradanja do postojanja svesti.
Nemam zajedničkog imenitelja
jer su me imenovali.
Čude se oni što život žive prikovani
za sopstvene predstave.
Glave su im visoko uzdignute.
Traže sebe.
A ja sam konačna.
Vaskrsavam svakoga jutra
da nevernici znaju da je moguće!

Wings of desire

Upreš srcem u emociju
urežeš je u viziju
i zaigraš
i glavnu ulogu
i sporednu
i Curtis Mayfield dance
pokloniš se
napiješ
poletiš
snimiš
i puštaš
sebi kao omiljeni film.

Ćutnja

Sede dva prijatelja za stolom i ćute.
– Znaš li kako se osećam? – upita jedan, nakon dva sata ćutanja.
– Znam. -uzvrati drugi.
Uzdahnuše i nastaviše da ćute.

Ukočena

Zakopali smo senzaciju
u izbrojivim godinama
pa sad hladni i pohlepni
teturamo među brazdama.
Napajamo ono malo nadržaja
iz sigurnih pokreta
dok se iznova ne ukočimo.
Lutamo od mašte do spoznaje
od obrisa do nestajanja
uštogljene kičme
bez žara koji
možda
dugujemo životu.
A svanuli bi pre zore
učili iznova
Sunce
kretanje
glad.
Lepili bismo ispucale kosti
ubrzavali krvotok
spinovali razum
dok ludilo ne progovori.

I’m going in

Tresu me nailaženja izvesne smrti
čije prisustvo hrabri na
međusobno upoznavanje.
Mogle bismo leđa da okrenemo jedna drugoj
i u tišini slušamo uzmicanje otkucaja.
Grlim je čvrsto
ona me teši.
Pevljiva je,
barem moja,
vedra i jednako nemoćna kao i ja.
Pravda se da je poslata
da je želela da zaluta
unapred traži oproštaj.
Tešim je.
(posvećeno Lhasi de Sala)

Ispred smo

Zgusnuli smo se u svojoj konačnosti
premašujući sopstvene kvadrate.
Prelećemo postojanje
do ciljanog života
dok krišom priželjkujemo reč i dodir.
A redovi između iluzija prazni.
Objašnjavaju nas fusnotama prazne knjige
recezenti koji izmišljaju naše živote
kako bi opravdali svoje.

Gutamo plač uz servirani osmeh.

Juče smo sutra
sutra smo danas
danas smo na samrti.

Bojevanje

Done!
KiKote!
Vetrenjače zovu!
Divovi opasni, usamljeni!
Vrati razum ludilu, Kihote!
Evo, luda sam i ja
koja u boj idem
bez drugog oružja
osim ruku što grle
divove da ih zaustave.
Ne miriše, Kihote, to hleb.
To miriše oružje
koje blagi vetar divova proizvodi
u kućama veštačkog svetla.
KiKote, osakatiće nas, znam,
a onda ćemo ludi
duvati u vruć hleb
iz vatre koja pucketa.