Kvadratura kruga

Parketar je završio gradaciju boja po Aninim instrukcijama. Preuređivanja novog stana krenulo je od perifernih prostorija. Okončano je središtem kuće. Ana je stala na ulazna vrata dnevnog boravka odakle je preglednost bila najbolja i pažljivo osmatrala svaki iznijansirani kvadrat poda. Negde na pola puta skeniranja kvadrata parketa pogled joj se sudario sa ivicom sopstvene senke. Zaobišla je i stala u drugi kraj sobe. Savršeno – zabola se Anina misao u poslednji skenirani kvadrat. Nameštaj je već na svom mestu, samo treba sačekati da ga dopreme. – provukla se misao kroz refleksiju vizije sobe.

Continue reading

Зид (кроз који је небо плакало)

IMG_20170727_120431

Berlin, East side gallery

Сетих се у позни сат, враг би га знао зашто (ваљда зато што тај никада не спава, ваљда?), једног зида се сетих…  Не оног што се канда из васионе може видети на планети, у земљи једној големој, не тог, јер тај уистину и не постоји, нити пак оног молитвеним сузама обливеног (Има ли, напослетку, зидова крај којих се не плаче, гласно или немо?). Чак ни оног што се по једном граду зваше, не могу се сетити којем, и након чијег нестанка заникоше обноћ зидови до неба, из река и планина, кроз прошлост и истину, зидови хладни и влажни какве свет још видео није.

Сетих се у позни час, заверенички, једног зида што је душу располутио и на све стране света замакао. Зида једног од азгана сазданог. Па се питам невесео, да л` се мени зби ил` недрагу мом? И што ли памтим још, ако, веле, морам, заборављати?

Огреховљен сав. И сам.

фото: Тања Млађен
текст: Станимир Трифуновић

Klovnovska posla

Svhvatio je tužni klovn da nikome više nije smešan. Uzeo je, i on, kutiju u koju svi gledaju da vidi ko to bolje zasmejava od njega. Kada je video i od srca se nasmejao te je rešio da ode u penziju. Penzija mu je donela bezbrižne dane smeha. Smejao se klovnovima iz kutije i nije više bio tužan. Nije znao da su kolege iz kutije istinski tugovale.

Efemernost

Ne želite da slušate
o mojim razmaženim idealima
svi vi koji duboke tragove od cipela
u blatnjavoj relanosti ostavljate.
Ne bojim se ja uprljanih cipela
već lepljivog gliba
nepreglednih ravnica
i nezaustavljivih kiša.
Bojim se, da, i pogleda na vrhu nosa
ruku odbojnih zemljinoj teži
uperenih ka liniji spajanja.
Bojim se i glava trenutaka
odsustva želja htenja
i naređanih sutrašnjica.

I neprimetnog odlaska.