aPATIja

Negde između stemljenja i činjenja
obitava jaz
prepun tišine
ubogih zatočenika
kopača grobova
našeg vremena crvenih zastava.

Izmišljanje života

Izmislili su Boga
da osmisle sećanje na život
i upokoje muke stradanja
ali su svoju beskonačnost vukli do
sudnjeg dana postanja.
Jesu, imali su utehu nepostojećeg života
ustoličenog u nadanjima prethodnog
i prokletstvo ponavljanja
uobražene dosade.
A ja sam konačna.
Na rubu prestajem da postojim,
punog srca,
nevaskrsla Bogu
i voljna da zaboravim sebe u sećanju.
Nemam drugog idola do
samopotvrđenog ogoljenog života.
Ni drugih stradanja do postojanja svesti.
Nemam zajedničkog imenitelja
jer su me imenovali.
Čude se oni što život žive prikovani
za sopstvene predstave.
Glave su im visoko uzdignute.
Traže sebe.
A ja sam konačna.
Vaskrsavam svakoga jutra
da nevernici znaju da je moguće!

Ukočena

Zakopali smo senzaciju
u izbrojivim godinama
pa sad hladni i pohlepni
teturamo među brazdama.
Napajamo ono malo nadržaja
iz sigurnih pokreta
dok se iznova ne ukočimo.
Lutamo od mašte do spoznaje
od obrisa do nestajanja
uštogljene kičme
bez žara koji
možda
dugujemo životu.
A svanuli bi pre zore
učili iznova
Sunce
kretanje
glad.
Lepili bismo ispucale kosti
ubrzavali krvotok
spinovali razum
dok ludilo ne progovori.

I’m going in

Tresu me nailaženja izvesne smrti
čije prisustvo hrabri na
međusobno upoznavanje.
Mogle bismo leđa da okrenemo jedna drugoj
i u tišini slušamo uzmicanje otkucaja.
Grlim je čvrsto
ona me teši.
Pevljiva je,
barem moja,
vedra i jednako nemoćna kao i ja.
Pravda se da je poslata
da je želela da zaluta
unapred traži oproštaj.
Tešim je.
(posvećeno Lhasi de Sala)

Ispred smo

Zgusnuli smo se u svojoj konačnosti
premašujući sopstvene kvadrate.
Prelećemo postojanje
do ciljanog života
dok krišom priželjkujemo reč i dodir.
A redovi između iluzija prazni.
Objašnjavaju nas fusnotama prazne knjige
recezenti koji izmišljaju naše živote
kako bi opravdali svoje.

Gutamo plač uz servirani osmeh.

Juče smo sutra
sutra smo danas
danas smo na samrti.