Bojevanje

Done!
KiKote!
Vetrenjače zovu!
Divovi opasni, usamljeni!
Vrati razum ludilu, Kihote!
Evo, luda sam i ja
koja u boj idem
bez drugog oružja
osim ruku što grle
divove da ih zaustave.
Ne miriše, Kihote, to hleb.
To miriše oružje
koje blagi vetar divova proizvodi
u kućama veštačkog svetla.
KiKote, osakatiće nas, znam,
a onda ćemo ludi
duvati u vruć hleb
iz vatre koja pucketa.

Prihvataš li?

Kažu mudri
jačina se gleda u samoći
kažem ja
samoća zuri u jačinu.
I onda, tako
sediš sam i nadmećeš se sa jačinom
zbog obostranog opstanka
vrednovanja
ogledanja.
Slama ona tebe
poduprieš ti nju
zbog otkucaja
treptaja
zbog imenovanja sveta i uzdaha.
I tako se, onda
grebeš do krvi
i stojiš
pred ogladalom
gledaš smrti u lice
dok ti korov raste iz ušiju
a grane iz ruku.
Meriš dubinu korenja
i čekaš da ti odebljalu kožu
neko poseče.

Prva klapa, poslednji put

Kada se misao zaglavi
u neprohodnom delu svesti
krenu opsesivno da se nižu
ista lica i predeli.
Pričaju nerazumljivo
uvek isto ukadrirani
kao na probi nekog nemog filma.
Uzimam kameru i počinjem snimanje.
Niko me ne sluša. Ili me ne čuje.
Prizovem Tarkovskog. Zbog atmosfere.
Toliko mogu.
Obrnem ih naopako
i Tarkovski iz navike prizove kišu.
Pokrenem kadar. Teškom mukom.
Izvedem ih napolje
da bi se Andrej setio da zapali kuću.
Ogreju se.
Glavni glumci se bune. Skučeni su u kadru.
Setim se Bergmana i postavim ih na šahovsku tablu.
Pomerim ih bez pravila.
Bele pošaljem Demijelu na ispovest. Opet pobuna.
Viču: Pravda, pravda! Počinje mačevanje. Svi umiru.
Kurosavu su sami prizvali.
Jer ja još uvek ne umem da snimam.
Pogledam scenu iza sebe
i shvatam da sam Trumanova zamena.

**

Neki je čovek, u kafani, stalno postavljao pitanja sagovorniku i na njih davao odgovore. Sagovornik reši da upadne u reč i postavi sebi pitanje. Od tog trenutka svako je odgovarao na svoja pitanja. U međuvremenu, razgovor se napio i zabeđivao za sebe.

***

Ostavio čovek oči u knjigama i krenuo da slepo prati život. Život je išao levo, desno, napred, nazad a čovek udarao u ćorsokake, bezglav zbog slepila.
Jednoga dana uhvati čovek život, iskopa mu oči i progleda kroz njih. Shvati da je uzalud pratio život koji je, kao i on, tražio izlaz iz lavirinta. Uze onu istu knjigu u kojoj je ostavio oči, tresnu život o glavu i život ponovo progleda. Čovek se vrati čitanju iz nove perspektive a život poče predanije da traži izlaz, odmornijim očima.

Ad

Nemam snage za uspinjanja
raspinjanja
uplitanja
saplitanja
za Olimp života.
Vuče me život svom izvoru
Etni!
skorenu
sa žarom u središtu
nabubrelim
da otečem
i ukrstim ruke
obiđem sebe
na onom kraju
na kom gazimo bogove.

Hirovi prirode

Sat je zvonio onom upornošću koja  je svojstvena isključivo preciznim mehanizmima. Jednim potezom ruke ga je ućutkala, čineći time prvu jutarnju vežbu. Lagano se pridigla iz kreveta, protegla i iskoračila u ustaljeni sled dnevnog rasporeda. Ritual prvi: razgibavanje, pet Tibetanaca, pozdrav Suncu. Stan u kome je Sana živela imao je dva mala prozora koja su gledala na sever, pa je sunce vešto iscrtala na plafonu.  Dok je vežbala, bila je okružena vremenom. Postavila je satove na svim onim mestima prema kojima je glava bila okrenuta u različitim položajima. Gledanje u običan sat bila je navika proistekla iz dodatnih mera opreza. Svest je već bezrazložno prihvatila namete njenog atomskog sata koji je emitovao talasanja određenih frekvencija i podsticajno gurao telo napred. Završenu vežbu je ubrzala za nekoliko sekundi i ne pogledavši u iscrtano Sunce, svesna da je za toliko kasnila sa ustajanjem iz kreveta. Ritual drugi: tuširanje – 15 minuta, oblačenje uniforme, unapred pripremljene i ispeglane – 2 minuta, kafa – 5 minuta, pahuljice – 3 minuta, šminka – 5 minuta.
Continue reading