Ukočena

Zakopali smo senzaciju
u izbrojivim godinama
pa sad hladni i pohlepni
teturamo među brazdama.
Napajamo ono malo nadržaja
iz sigurnih pokreta
dok se iznova ne ukočimo.
Lutamo od mašte do spoznaje
od obrisa do nestajanja
uštogljene kičme
bez žara koji
možda
dugujemo životu.
A svanuli bi pre zore
učili iznova
Sunce
kretanje
glad.
Lepili bismo ispucale kosti
ubrzavali krvotok
spinovali razum
dok ludilo ne progovori.

I’m going in

Tresu me nailaženja izvesne smrti
čije prisustvo hrabri na
međusobno upoznavanje.
Mogle bismo leđa da okrenemo jedna drugoj
i u tišini slušamo uzmicanje otkucaja.
Grlim je čvrsto
ona me teši.
Pevljiva je,
barem moja,
vedra i jednako nemoćna kao i ja.
Pravda se da je poslata
da je želela da zaluta
unapred traži oproštaj.
Tešim je.
(posvećeno Lhasi de Sala)