Odlomak

Motam duvan.
Vidim između cigareta
kad se razbistri.
Palim jednu za drugom
da me ne vide,
uvek.

Naložim vatru.
Pucketam prstima,
pepeo rasipam u
nozdrve posmatrača.

Vučem noge sa zgarišta
dok palim još jednu cigaretu za usput.

(video/P. J. Harvey – Is there all there is)
p.s. Ne znam da li ću im ikada platiti “premiju”. ,)

 

Advertisements

Zvona

Reč je kao dekupaž.
Iskrzana po obodima
deo imaginarne suštine
sagledane iz delova.

Koren reči. Korenje života.
Živimo kako govorimo
govorimo kako živimo.

Prazno prodire silovito.
Pretače se
razgrađuje i gradi
širi um
drobi kosti.

Odzvanjamo!

Veliki prasak

Manija je gonila jednu ženu. Odlučila je da se izvine kako bi joj oči stalno bile na potiljku. I prijatelj je došao na istu ideju, gonjen sopstvenim prikazama. Nedugo zatim, oboje su krenuli u šetnju u istom trenutku, istom ulicom. Naleteli su jedno na drugo i sudarom prsa u prsa oboje stradali u velikom prasku.

Zgrušavanje

Još jedna rana preko ožiljka,
ožiljak ispod rane.
Slažem ih bezumno
jalovom inercijom,
cedim krv
da otpustim sebe i
tesnoj koži i
vedrom danu.
Razvlačim ih
do duboko u noć
dok im ne navučem
još jedan trenutak
skupljen u pokoricu
koji ću iznova krvariti.

Težnja

Naviru li iz vas reči
kao što proročštva i vizije
iz obdarenih otiču?

Šta smo ako vulkan nismo
što nas žedna voda čeka sagorele?

Vatrom se zovimo
dimom na kraju budimo
da nas vetar nosi
gde bili nismo a traženi smo.

Šta smo ako zora nismo
što nas bela put čeka iznenadne?

Svetlom se zovimo
zrak na kraju budimo
što hladnu krv
tera na kruženje.

Šta smo ako izvor nismo?

Poslednji prizori

Sneg…

Prozor. Sto. Viktor naslonjen u stolici za stolom.
Posmatra sneg i decu koja hvataju pahulje. U snegu ostaju tragovi malih, velikih života. Pahulje namiguju.
Viktor trepnu, okrenu se sa stolicom i zaroni u besprizornu tamu.

Sneg… cvet…

Prozor. Sto. Viktor naslonjen u stolici za stolom.
Posmatra par koji nosi boje proleća u kosi, na usnama, u rukama. Ubiraju cvet predviđanja, pun semena. Ubrani cvet se zatvara.
Viktor trepnu, okrenu se sa stolicom i zaroni u besprizornu tamu.

Sneg…cvet…sunce…

Prozor. Sto. Viktor naslonjen u stolici za stolom.
Posmatra razređene, tople prizore, disanje kože polunage dejovojke. Pore se zatvaraju.
Viktor trepnu, okrenu se sa stolicom i zaroni u besprizornu tamu.

Sneg…cvet…sunce…list

Prozor. Sto. Viktor naslonjen u stolici za stolom.
Posmatra šetače kojima vetar lepi lišće na lice. Bronzani i zlatni šetači izmiču Viktorovom pogledu.
Ne trepće. Pogledom traži šetače. Pogled mu sada seže daleko. Hteo bi napolje. Ali, ukotvljen, Viktor se samo navrnu još dublje u srce zemlje. Uzdrmani temelji sručili su, već napuklu, osamdesetogodišnju kuću na Viktora.
Vreme trepnu i razloži i Viktora i sećanje na njega.