Svako duševno stanje teži da se prilagodi odgovarajućoj spoljašnjosti ili da spoljašnjost pretvori u viziju primerenu svojoj prirodi. Jer, postoji prisno slaganje između svih uzvišenih i dubokih stanja, između subjektivne i objektivne ravni. Bilo bi apsurdno zamisliti kipući entuzijazam u plitkoj i zatvorenoj sredini; ako bi se to, ipak, desilo, onda bi se moglo svesti na prekomerno obilje, koje bi subjektivisalo čitavu okolinu. Čovekove oči vide u spoljnjem svetu ono što ga u dubini uzburkava. Spoljašnji okvir je ponajviše proizvod subjektivne projekcije, u nedostatku koje duševna stanja i žestoka iskustva ne mogu potpuno da važe. Ushićenje nikada nije samo unutrašnje trošenje, ono, štaviše, prenosi unutrašnju opijenost svetlom u spoljni svet. Dovoljno je posmatrati lice ushićenog da bi primetili sve što njegova duševna napetost uočava i sniva. Intencionalnost unutrašnjih stanja objašnjava kako harmoniju između različitih ravni, tako i potrebu kojom se međusobno uslovljavaju, jer ukazuje na nemogućnost svih stanja da ostanu nepomućena.
Emil Sioran – O melanholiji
Advertisements
