Samojed

Bilo je dva sata ujutru. Niko je sedeo na mostu i gledao neznatne nabore na površini vode vidljive pod jakom mesečinom. Reka je tekla uzvodno ili se Zemlja usmerila na levo. On se i dalje okretao oko svoje ose, potpuno nepomičan. Mirisao je ruke. Iz svake pore izbijao je težak, intenzivan miris ustajalosti. Upio sam sve otrove ove metropole, pomislio je. Celo njegovo biće je negodovalo protiv ove misli. Često je izgovore pretvarao u istinu. Namrštio se ulažući minimalan napor mimikom do već urezanih bora. Grč, ne samo na licu, bio je Nikovo prirodno stanje.

Continue reading

Jeden

Pred rajskim pragom
metu čistači
dočekujući decu
iz majčinih utroba.

Čistac!-duše okaljane
osuđene na čistilište
i zlatnu kapiju robije.

Kruni se perut čistača
čiste se jedan po jedan
za vek i vekova.

Tek poneka ljuspa vere
zaluta iza zlatnih vrata
do ujedinjenja i nove zamisli
učmalog kreatora.

Knjige

Udišem ukalupljenu prirodu
i ćutke slušam žamore likova
koji udaraju o korice
zaklopljenih knjiga.

Vapaji  junaka mi se obraćaju
bučnim glasovima, pretećim
– što preturam sa početka na kraj
sa kraja na početak.

Gleda nas isturena glava
sa prstom preko usta.

Utihnu početak vapaja
nesta početka kraja
odakle ćutljiva junakinja
ispisuje ime na korici.

img_20170202_121831_hdr