Iskon

Michelangelo, Adam and Eve, temptation and fall (Rome Vatican Sistine chapel)

Iva je koračala sa njegove leve strane. Lil sa desne. I te večeri su hodali su ćutke. Krivio je desno oko do samog ugla očne duplje, do bola. Opet ga je primetio nakon što je bol postao gotovo nesnošljiv. Razvučen ugao usana. Nemirni tik. Lilin polu osmeh. Zumirao ga je bolnim okom. Zakrivljena strana usana gurala je kožu lica prema jagodici. Blago namigivanje. Pratio je okom i čitao sve nabore – nemir, pohota, poziv. Smena zamišljenih akcija i rekacija. Igra sa sobom. Strah potrharnjuje um ali mu obesnažuje telo. Ostaje inertan. Još jedno razočarenje i rastanak.

 

***

Starost

Sviće?  Ipak je zalazak, po bojama. Opipava prostor oko sebe u krevetu, traži naočare. Rećiće joj onaj koji sklapa ruke kada prigrabi bespovratno svaki sat ličnog vremena. Svačije postojanje ima svoje lično vreme. Časovnici su lični. Njen je digitalni. Pet i trideset i sedamnaest i trideset prave jasnu razliku između svitanja i zalaska. I ovoga puta ne nalazi naočare. Tada izdahne neizgovorenu rečenicu – zar je važno?