U redu stoje ljudi.
Fiksiraju temena
koščatim pogledima
slepog vidokruga.
U drugom redu stoje ljudi.
Rasutih su zenica
otežalog pamćenja
sveopšteg saznanja.
Sa obe strane reda čeka,
duboko oko
velike oluje
ništavila beskraja.
En En je klikom na dugme isključila prostor višeg reda i projektovala se u piksele. Piksele je ređala kako je htela i pojmila, do uređenosti, do entropije, do ludila, do nove uređenosti. Sebe je uvukla u svaki piksel. Pikseli su imali osobno prostranstvo, elastičnost. Prijalo joj je tako, da misli osećaj, da ga razvlači, oblikuje. Kada bi obitavala u prostoru višeg reda, u trenucima projekcije u piksele, obitavala bi samo mehanički, zbog cigarete, kafe. Na sve zvuke, čak i one najtiše – do šumova, postala je preosetljiva. Već duže vreme je stagnirala na socijalnoj lestvici druželjublja.
Obuhvatamo sva vremena
i žive nas
kao zaveštanje
konzerviranog semena
zametnutog u Altamiri.
Nadživeće nas vreme
otopiće se seme.
