Mora se ne piju
tečnosti ne greju
soli ne mešaju
leđima se dodiruju.
Granica smela
penušavih tela
snažna lupala
trenutkom smekšala.
Monthly Archives: August 2017
Kvadratura kruga
Parketar je završio gradaciju boja po Aninim instrukcijama. Preuređivanja novog stana krenulo je od perifernih prostorija. Okončano je središtem kuće. Ana je stala na ulazna vrata dnevnog boravka odakle je preglednost bila najbolja i pažljivo osmatrala svaki iznijansirani kvadrat poda. Negde na pola puta skeniranja kvadrata parketa pogled joj se sudario sa ivicom sopstvene senke. Zaobišla je i stala u drugi kraj sobe. Savršeno – zabola se Anina misao u poslednji skenirani kvadrat. Nameštaj je već na svom mestu, samo treba sačekati da ga dopreme. – provukla se misao kroz refleksiju vizije sobe.
Nebo nad Berlinom
Nada ih od tla žeravice
tera bose da trče
u susret nebu uhlebljenja
gladnom njihovih htenja.
Čeznu da otelotvore
posrnule anđele
koji sa Velike Zvezde
profanu ljubav traže.
Зид (кроз који је небо плакало)
Berlin, East side gallery
Сетих се у позни сат, враг би га знао зашто (ваљда зато што тај никада не спава, ваљда?), једног зида се сетих… Не оног што се канда из васионе може видети на планети, у земљи једној големој, не тог, јер тај уистину и не постоји, нити пак оног молитвеним сузама обливеног (Има ли, напослетку, зидова крај којих се не плаче, гласно или немо?). Чак ни оног што се по једном граду зваше, не могу се сетити којем, и након чијег нестанка заникоше обноћ зидови до неба, из река и планина, кроз прошлост и истину, зидови хладни и влажни какве свет још видео није.
Сетих се у позни час, заверенички, једног зида што је душу располутио и на све стране света замакао. Зида једног од азгана сазданог. Па се питам невесео, да л` се мени зби ил` недрагу мом? И што ли памтим још, ако, веле, морам, заборављати?
Огреховљен сав. И сам.
фото: Тања Млађен
текст: Станимир Трифуновић
