Poslednji prizori

Sneg…

Prozor. Sto. Viktor naslonjen u stolici za stolom.
Posmatra sneg i decu koja hvataju pahulje. U snegu ostaju tragovi malih, velikih života. Pahulje namiguju.
Viktor trepnu, okrenu se sa stolicom i zaroni u besprizornu tamu.

Sneg… cvet…

Prozor. Sto. Viktor naslonjen u stolici za stolom.
Posmatra par koji nosi boje proleća u kosi, na usnama, u rukama. Ubiraju cvet predviđanja, pun semena. Ubrani cvet se zatvara.
Viktor trepnu, okrenu se sa stolicom i zaroni u besprizornu tamu.

Sneg…cvet…sunce…

Prozor. Sto. Viktor naslonjen u stolici za stolom.
Posmatra razređene, tople prizore, disanje kože polunage dejovojke. Pore se zatvaraju.
Viktor trepnu, okrenu se sa stolicom i zaroni u besprizornu tamu.

Sneg…cvet…sunce…list

Prozor. Sto. Viktor naslonjen u stolici za stolom.
Posmatra šetače kojima vetar lepi lišće na lice. Bronzani i zlatni šetači izmiču Viktorovom pogledu.
Ne trepće. Pogledom traži šetače. Pogled mu sada seže daleko. Hteo bi napolje. Ali, ukotvljen, Viktor se samo navrnu još dublje u srce zemlje. Uzdrmani temelji sručili su, već napuklu, osamdesetogodišnju kuću na Viktora.
Vreme trepnu i razloži i Viktora i sećanje na njega.

Advertisements

Kvadratura kruga

Parketar je završio gradaciju boja po Aninim instrukcijama. Preuređivanja novog stana krenulo je od perifernih prostorija. Okončano je središtem kuće. Ana je stala na ulazna vrata dnevnog boravka odakle je preglednost bila najbolja i pažljivo osmatrala svaki iznijansirani kvadrat poda. Negde na pola puta skeniranja kvadrata parketa pogled joj se sudario sa ivicom sopstvene senke. Zaobišla je i stala u drugi kraj sobe. Savršeno – zabola se Anina misao u poslednji skenirani kvadrat. Nameštaj je već na svom mestu, samo treba sačekati da ga dopreme. – provukla se misao kroz refleksiju vizije sobe.

Continue reading

Pokretna država

Nivo konfuzije u mislima donekle se stabilizovao ulaskom u stan. I kroz zatvoren prozor čule su se psovke i neartikulisano urlanje nezadovoljne mase štrajkača sa ulice. Sela je i zapalila cigaretu. Nervni sistem je burno reagovao na nikotin već uznemiren bukom koja je na ulici okruživala dok se probijala kroz masu. Po ko zna koji put. Kada će se sve ovo okončati? – pomislila je. Misli o beznađu i dekadenciji naterale su telo da se instinktivno bori za samoodržanjem. Posegla je za papirom na kome je bio broj telefona prijatelja koji je pre par godina otišao za Ameriku. Zgrabila je slušalicu sa stola i okrenula broj. Slušala je dugu zvonjavu ali sa druge strane nije bilo odziva. Tenzija je dostigla vrhunac na ampiltudi, grčeći mišiće u njenom telu. Celo joj je biće vapilo za opuštanjem.

Continue reading

Istok na zapadu

Sanjao je skarabeja, inertnog i bez tereta. Dolazio je sa zapada. Proverio je puls. Krv je tekla mirno. Čekao je da mu se oči priviknu na mrak da bi ustao, iako to nije morao da radi. Znao je i zatvorenih očiju gde se šta nalazi. Dok je ležao, zapitao se: koliko večnosti ima do večnosti? Neuronska veza, ponikla u delu mozga zaduženog za budućnost brzo se ugasila, snagom njegovog uma. O budućnosti nije mislio. Razvio je do savršenstva sopstvenu tehniku zamračivanja slika stvorenih iz misli. Kei ih je zvao misao – slike. Nestankom slike, nestajala je i misao, a za njom veza koja ih je spajala. Prošlost je prezreo. Živeo je isključivo sadašnjost, skoncentrisan u tački na pravoj liniji, sa koje se milimetrima pomerao samo do druge tačke u sadašnjosti.

145072-004-A73973AA

Continue reading

Vid

Razdaljina između ordanacije i Vidove kuće bila je relativno velika ili sasvim neznatna. Dok je grabio ka kući, dužim i spretnijim koracima nego inače, razmišljao je o tome koliko jedan metar zaista ima metara kada si u žurbi. Primetio je da je sva nesigurnost iz njegovih koraka nestala. Osvratao se mahnito oko sebe kao da prvi put hoda tim ulicama. Hvatao je sekundama svaki pejzaž svog prigradskog naselja, pamtivši (u žurbi) samo rasčlanjene entitete celine, dominatne veličinom. Drvo, deo pejzaža koji je prošao, dobilo je na oštrini i punoći, izgledalo je veličanstveno, belo i usamljeno. Svi entiteti koji su nekada bili samo obrisi nametali su se izdvojeni suštinom. Svaki ponaosob.

Continue reading

Alchajmer

U zarozanoj gostionici punoj izumrlog vazduha statirala su sasušena lica. Učestali treptaji otklanjali su bol sa užarenih slepoočnica. Gusta belina i stolovi razdvajali su inertne pozere akta života. Čuli su se glasovi za stolom ophrvani opskurnim, duboki i daleki, jasni jedino bradama. Gostioničar je dolivao život svakom gostu ponaosob, onom frekventnošću kojom je mogao doliveno da naplati. Frekventnost otpijanja života zavisila je od uslovnog refleksa suvih usta, opet svakog ponaosob. Do te gostionice nalazaila se druga, iza nje treća i tako redom. Ko je u kojoj boravio bila je nekada stvar izbora a nekada slučajnosti.
Continue reading

Samojed

Bilo je dva sata ujutru. Niko je sedeo na mostu i gledao neznatne nabore na površini vode vidljive pod jakom mesečinom. Reka je tekla uzvodno ili se Zemlja usmerila na levo. On se i dalje okretao oko svoje ose, potpuno nepomičan. Mirisao je ruke. Iz svake pore izbijao je težak, intenzivan miris ustajalosti. Upio sam sve otrove ove metropole, pomislio je. Celo njegovo biće je negodovalo protiv ove misli. Često je izgovore pretvarao u istinu. Namrštio se ulažući minimalan napor mimikom do već urezanih bora. Grč, ne samo na licu, bio je Nikovo prirodno stanje.

Continue reading