Herojski strah

Ljudi na margini života
nagutani strahom stradanja
slepe od kopanja rovova
bliži, tako misle,
životu nego smrti.

Sudaraju lavirinte
podzemnih grobnica
oni koji misle da su faraoni,
živi upokojeni.

Njihovi se kraljevski strahovi
ustoličeni na dnu piramide
hvale čojstvom pred decom
čije oči od ruku iznad površine
ni sejači straha više ne vide,
jer ih nema.

Revolucija

Na skupu revolucionara žučno se raspravljalo o revoluciji. Reč je stalno otimana od sagovornika, tako da je sasvim slučajno ostala u ustima poslednjeg koji je, na kraju rasprave, izlazio iz prostorije. Glasno je viknuo, ona se odbi o zid i zabode pravo u korpu za smeće. Paralelno sa raspravom Zemlja je mirno nastavljala svoju revoluciju zagledana u Sunce.

Drama u jednom činu

Služavka se iz nabavke vratila nasmejana. Vrpoljila se u ritmu neme muzike. Gospođa je pogledala sa gađenjem.
– Ne drami! – zaurla gospođa.
– Ali mi smo već u drami. Upravo se ispisuje.
Gospođa je pogleda šokirano.
– Jesi li kupila sve što je trebalo? – upita odbojnim glasom.
– Naravno. Znate, napolju pada sneg. Pejzaži su prelepi.
– Ti, tako ružna, govoriš o lepoti.
– Ne govorim o sebi. A i vi ste tako lepi. – odvrati služavka podrugljivo.
– Ne laži kada govoriš istinu. – nakostreši se gospođa.
– Ali to je lažljiva istina. Ona je najiskrenija. – vispreno se oglasi služavka.
Gospođa pocrvene od besa, priđe i udari šamar služavki.
-Udarite i drugi obraz da budem tako rumena i lepa kao i vi.
Gospođa zamahnu i udari svom silinom i po drugom obrazu. Služavka se zatetura do prozora i pogled je odvede pravo do mladića koji je stajao ispred kuće i mahao joj. Suze radosnice joj se pojaviše u uglovima očiju. Služavka uze maramicu i silno dunu u nju.
-Tako, to će te naučiti pameti.
Služavka se okrenu ka gospođi i još radosnije zatrubi u maramicu

Alchajmer

U zarozanoj gostionici punoj izumrlog vazduha statirala su sasušena lica. Učestali treptaji otklanjali su bol sa užarenih slepoočnica. Gusta belina i stolovi razdvajali su inertne pozere akta života. Čuli su se glasovi za stolom ophrvani opskurnim, duboki i daleki, jasni jedino bradama. Gostioničar je dolivao život svakom gostu ponaosob, onom frekventnošću kojom je mogao doliveno da naplati. Frekventnost otpijanja života zavisila je od uslovnog refleksa suvih usta, opet svakog ponaosob. Do te gostionice nalazaila se druga, iza nje treća i tako redom. Ko je u kojoj boravio bila je nekada stvar izbora a nekada slučajnosti.
Continue reading