Зид (кроз који је небо плакало)

IMG_20170727_120431

Berlin, East side gallery

Сетих се у позни сат, враг би га знао зашто (ваљда зато што тај никада не спава, ваљда?), једног зида се сетих…  Не оног што се канда из васионе може видети на планети, у земљи једној големој, не тог, јер тај уистину и не постоји, нити пак оног молитвеним сузама обливеног (Има ли, напослетку, зидова крај којих се не плаче, гласно или немо?). Чак ни оног што се по једном граду зваше, не могу се сетити којем, и након чијег нестанка заникоше обноћ зидови до неба, из река и планина, кроз прошлост и истину, зидови хладни и влажни какве свет још видео није.

Сетих се у позни час, заверенички, једног зида што је душу располутио и на све стране света замакао. Зида једног од азгана сазданог. Па се питам невесео, да л` се мени зби ил` недрагу мом? И што ли памтим још, ако, веле, морам, заборављати?

Огреховљен сав. И сам.

фото: Тања Млађен
текст: Станимир Трифуновић

Advertisements