U povesti o Tantalu, koja prethodi mitu u strogom smislu, nalazi se naznačeno neurotično kolebanje. Tantal je u njoj prikazan kako živi samo za uslišenje svojih telesnih želja, što ga vodi do zločinačkog prestupa, do umorastva. Iza tog posrnuća dolazi stanje prekomernog uzdizanja, koje se iz razloga nezdravog ushićenja okončava neopozivim padom. Mit u pravom smislu reči zadovoljava se simbolizovanjem neumerenosti završnog stremljenja i njegovog raspleta. Požuda duše koja traži intenzitet života na vrhuncu, bilo u izopačenosti ili sublimiranju, svedoči o krajnje snažnom životnom poletu. Razuzdanost telesnih želja koja prethodi poletu uzdizanja, susreće se često u povesti o ljudima koji su stremili najsavršenijem očišćenju koje ide do želje za svetlošću.
U mitu o Tantalu, poslednje uzdizanje nije nemoćan pokušaj kao kod Ikara za kojeg je sam pristup u uzvišene predele bio koban. Tantal, zahvaljujući dubini svog kajanja, uspeva da se približi uzvišenom predelu: on postaje “miljenik bogova”.
BiPolar 