Redno

U redu stoje ljudi.
Fiksiraju temena
koščatim pogledima
slepog vidokruga.

U drugom redu stoje ljudi.
Rasutih su zenica
otežalog pamćenja
sveopšteg saznanja.

Sa obe strane reda čeka,
duboko oko
velike oluje
ništavila beskraja.

Procepaj me

Procepaj me!

Ja sam ionako
napuklog zlatnog preseka
nejednaka sam veličina
koja se zibrom ne da upodobiti
prihvatanju sračunatog postojanja.

Procepaj me!
Iskomadaj!

Skupiću se
da u svakom komadu sebe
istrajem bojama
svoju veličinu.
Iza sebe ću ostaviti prazno
ispred sebe ću se osloboditi.

20161105_014328

slikarka: Aleksandra Branković

Živima mrtve želje

Može li se lebdeti i disati?
Sme li se pogled prikovati visoko
sa željom za rastakanje u bestelesno?
Ostajemo samo bledi i providni. Teški. I tlu.
Može li se misliti bez misli?
Može, ako lebdiš i ne dišeš.
A može li se lebdeti i disati?

Provuče se misao koja nehotice, ne svesno
uobliči relanog pandana: stvar, telo, tvar.
Oblik je tu ali van domašaja,
za milimetar samo
koliko mu se opiremo.
Lebdeti, ne disati, tome težiti.

Nema praznine uma.
A dah, uzdah ako mu dozvolimo
neće nas za eon pomeriti bliže bestelesnom.
A to želimo, bledi i strpljivi
iako naša srpljivost oboljeva od nestrpljenja.

Sme li se disati?