Prva klapa, poslednji put

Kada se misao zaglavi
u neprohodnom delu svesti
krenu opsesivno da se nižu
ista lica i predeli.
Pričaju nerazumljivo
uvek isto ukadrirani
kao na probi nekog nemog filma.
Uzimam kameru i počinjem snimanje.
Niko me ne sluša. Ili me ne čuje.
Prizovem Tarkovskog. Zbog atmosfere.
Toliko mogu.
Obrnem ih naopako
i Tarkovski iz navike prizove kišu.
Pokrenem kadar. Teškom mukom.
Izvedem ih napolje
da bi se Andrej setio da zapali kuću.
Ogreju se.
Glavni glumci se bune. Skučeni su u kadru.
Setim se Bergmana i postavim ih na šahovsku tablu.
Pomerim ih bez pravila.
Bele pošaljem Demijelu na ispovest. Opet pobuna.
Viču: Pravda, pravda! Počinje mačevanje. Svi umiru.
Kurosavu su sami prizvali.
Jer ja još uvek ne umem da snimam.
Pogledam scenu iza sebe
i shvatam da sam Trumanova zamena.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s