Vid

Razdaljina između ordanacije i Vidove kuće bila je relativno velika ili sasvim neznatna. Dok je grabio ka kući, dužim i spretnijim koracima nego inače, razmišljao je o tome koliko jedan metar zaista ima metara kada si u žurbi. Primetio je da je sva nesigurnost iz njegovih koraka nestala. Osvratao se mahnito oko sebe kao da prvi put hoda tim ulicama. Hvatao je sekundama svaki pejzaž svog prigradskog naselja, pamtivši (u žurbi) samo rasčlanjene entitete celine, dominatne veličinom. Drvo, deo pejzaža koji je prošao, dobilo je na oštrini i punoći, izgledalo je veličanstveno, belo i usamljeno. Svi entiteti koji su nekada bili samo obrisi nametali su se izdvojeni suštinom. Svaki ponaosob.

Racionalizacijom Vid je pokušao da metre sažme u metre, ne li bi odredio realnu razdaljinu do kuće ali je njegovo ushićenje metre iracionalno rastezalo. Nije izdržao. Zastao je da se pogleda u retrovizoru nekog automobila, pre nego što stigne kući i prepusti ogledalu svoj lik. Dok je prilazio sasvim blizu retrovizoru razmišljao je kako će uvek nositi ogledalo, svoj lik sa sobom u džepu. Na njegovom su licu stajala troslojna sočiva, pričvršćena upadljivim, crnim ramom. Gledao je jasnu, oštru liniju oboda svog lica i pomislio kako je i on sam deo izdiferencirane slike okruženja.  Osmehnuo se. Neko vreme se ogledao u staklu, pokušavajući da se navikne na svoj izgled.

Dok se iz okreta pridizao osetio je snažan udar u nečije telo od koga je zavibrirao.

– Izvinite, čuo je dok je pokušavao da se potpuno uspravi i pogleda prolaznika.

– Oprostite Vi, promrmljao je besnim ali učtivim glasom čovek u žurbi.

Vid je, pre nego što se potpuno uspravio, uspeo da karičkom oka vidi lice prolaznika koje je ispod besne grimase krilo setu. Mahinalno je skinuo naočare, nenavikao na njihovo prisustvo. Prizor je postao potpuno drugačiji. U magli i senci odlazećeg čoveka uporedo je išao još jedan čovek. Osvrnuo se oko sebe. Svi prolaznici, slučajni i namerni, imali su, činilo se Vidu, svoju otelotvorenu, brižnu saputnicu/saputnika pored sebe. Stavio je ponovo naočare i ponovo video kako se međuprostor među prolaznicima širi. Optička snaga sočiva filtrirala je sve imaginacije, želje, htenja, propuštajući kroz okvir naočara samo golu relanost. Zatresao je glavom u pokušaju da odagna misao, realnost, (s)misao – realnost.

Spakovao je sočiva u torbu. Nikuda više nije žurio. Stajao je nasred ulice praznog, nefokusiranog pogleda. Misao ga je obuzimala. Klecanje u nogama odavalo tromost, bezvoljnost celo tela. Sva krv cirkulisala oko (s)misao – relanosti. Osujećen, zombisan gledao je mahnito oko sebe u potrazi za klupom, stepenicama, bilo čim gde je mogao da sedne. Setio se drveta na livadi koje je prošao. Čovek mora da zastane pred konfuzijom misli i usmeri njihov tok. Život će svakako pratiti našu brzinu, ubrzanje – pomislio je dok se vraćao par stotina metara do drveta.

Stao je ispred drveta da ga osmotri. Oči breze bile su uprte na sve četri strane sveta, u sve ovozemaljaske dimenzije. Urezi na kori bili su ožiljci podsećanja na promišljanja i stapanja realanih dimenzija koje je mnogooka breza videla.

Seo je na klupu iscrpljen i zavukao ruku u ranac da izvadi flašu vode. Rukom je prvo napipao naočare. Izvadio ih je i stavio pored sebe. Gledao je u njih. – Zašto sam otišao da proverim vid? Neko mi je rekao da bi trebalo? Čovek u belom mantilu je tvrdio da sam kratkovid ali moja relanost bez sočiva vidi dalje. Dioptrija je inverzna vrednost fokusne daljine. Ono što je dalje, bliže je, približava nam se. Zato sam video saputnike i tamo gde ih nema. Zabolelo ga je zaključak.

Pogledao je u plavo, čisto nebo. Činilo mu se kao prava prizma percepcije. Daleko i blizu. U tom pogledu nije bilo ni ljudi ni saputnika, ni želja ni htenja. Samo usamljenosti i naočara.