Alchajmer

U zarozanoj gostionici punoj izumrlog vazduha statirala su sasušena lica. Učestali treptaji otklanjali su bol sa užarenih slepoočnica. Gusta belina i stolovi razdvajali su inertne pozere akta života. Čuli su se glasovi za stolom ophrvani opskurnim, duboki i daleki, jasni jedino bradama. Gostioničar je dolivao život svakom gostu ponaosob, onom frekventnošću kojom je mogao doliveno da naplati. Frekventnost otpijanja života zavisila je od uslovnog refleksa suvih usta, opet svakog ponaosob. Do te gostionice nalazaila se druga, iza nje treća i tako redom. Ko je u kojoj boravio bila je nekada stvar izbora a nekada slučajnosti.

U gostionicama je i on bio među tuđima. Među svojima. Nekima je imena znao. Ponekad su se ćutke promatrali, dok im otrovna magla ne prekrije lica. Osim te vrste pronicanja, ostalih zadiranja nije bilo. Jedino u unutrašnjost.
Nije više mogao da se seti ni dana, ni meseca, ni godine. Pogledao je u prozor i za trenutak bio potpuno svestan sebe. Zatim se usresredio na mrmljanja prisutnih. I Alchajmer nas je zaboravio. – pomislio je, a potom se zario u crnu rupu na stolu. Ostali su se za njim poklanjali.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s