Samojed

Bilo je dva sata ujutru. Niko je sedeo na mostu i gledao neznatne nabore na površini vode vidljive pod jakom mesečinom. Reka je tekla uzvodno ili se Zemlja usmerila na levo. On se i dalje okretao oko svoje ose, potpuno nepomičan. Mirisao je ruke. Iz svake pore izbijao je težak, intenzivan miris ustajalosti. Upio sam sve otrove ove metropole, pomislio je. Celo njegovo biće je negodovalo protiv ove misli. Često je izgovore pretvarao u istinu. Namrštio se ulažući minimalan napor mimikom do već urezanih bora. Grč, ne samo na licu, bio je Nikovo prirodno stanje.

Nije voleo grad i gužvu, saplitanja na ulici. Nije voleo ni dan. Činio ga je vidljivim. Voleo je mizantropsku tišinu, osornu i gustu, kao noć. Voleo je i taj most uzak, drven kojim su retko  hodili ljudi bojeći se propadanja. Zato mu se stalno vraćao. Nalazio se na samom obodu grada, zaboravljen još u nekom prošlom vremenu. Tog jutra Niko je čuo korake i romorenje kroz tišinu. Osetio je blage vibracije ispod sebe. Kako su sekunde odmicale, šumovi su postajali glasovi a vibriranje mu je sve više treslo telo, ljuljajući most. Most, izvor snage, jedina njegova tačka oslonca, središte, vukla je protivtežom na drugu stranu i narušavala balans. Opsovao je glasno u sebi. Skriveno utočište bilo je provaljeno. Pogledao je u siluete dvoje ljudi, pomerivši oči u sam ugao vidokruga, ne iskrivivši glavu. Držali su se za ruke. Stresao se od gnušanja. Telo mu se potpuno zgrčilo i ukopalo pri pomisli da pobegne. Poželeo je da nestane.

Seli su nedaleko od njega. Čuo je strastven poljubac.

– Noć je svetla, ali mi je vidik ipak skučen. Pa ipak, otkako sam sa tobom vidim dalje nego inače.- progovori devojka. Mladić se nasmejao.

– Da, i ja kroz tebe vidim oblike, osećam mirise drugačije. Izoštrila si mi čula. – reče mladić.
– Znaš, ne postoji simulacija dodira. Kada me dotakneš, razbudiš celu mrežu nerava u mom telu i to me vodi u ekstazu. Zagrlila je mladića i poljubila ga u obraz.

– Sećaš li se kako smo se upoznali? Svi ljudi na žurci su mi izgledali kao siluete, potpuno bezlični. Jedino je tvoje lice bilo potpuno drugačije, meni oduvek poznato iako viđeno prvi put.

– Da, uvek negde postoji prostor i vreme prepoznavanja. Druga će ih dimenzija otvoriti samo ako u nju veruješ. – potvrdi mladić. – Život je pun nepredviđenih otvaranja različitih svetova. Ne vide ih samo oni koji su sve svetove zatvorili u sebi. Svako biće, biljka, predmet ima svoje bitisanje i njihova su emitovanja energije otvorena i prijemčiva ako nailaze na odziv otvorenosti. Interakcija je suština života. Jedni bez drugih bismo bili pustinje za sebe i okretali bismo sebe, sa jedne na drugu stranu, sa lica na naličije kao  peščane satove kojima bi merili neispunjeno vreme naše prolaznosti.

Nikovo telo se kočilo ali su mu se misli pokretale i ubrzavale. Čujnost njihovog razgovora je jenjavala potisnuta glasnošću njegovih misli. Kompromisi, polariteti, pretvaranja, svetovi – sve same skrušenosti volje. U svakoj reči koju je Niko u sebi izgovorio tinjala je mržnja. Ako je ljubav metafizika, nedokaziva, onda bi lako mogla biti laž. Verovatno i jeste. Hemija, alhemija…tja. Njihove reči su inertne, ne osećam njihovu jačinu i pokretačku snagu. Osim toga, sve se dimenzije zaustavljaju na proporcijama i vremenu, na onome što vidimo i znamo da prolazi. A kroz vreme putujemo sami. Interkacije su slučajnosti koje te okrznu. A i to je možda laž. Možda i ne postojimo, ni u prostoru, ni u vremenu. Ponovo je čuo razgovor.

– Volim noć, kada me san rastereti svih bremena koja nosim u toku dana. Onaj deo sna bez snova, kada izađeš iz rem faze. Pa ipak, volim zoru, buđenje i neizvesnost koju taj dan donosi. Volim sva stanja, događaje, emocije, sve te učitelje životu čiji sam rad učenik. Volim kada isto to, kroz mimiku, prepoznam na licima drugih. – reče devojka.

– Sedeo sam pre par dana u parku i gledao namreškana, stara lica dvoje vremešnih ljudi. – nadoveza se mladić. Držali su se ruke i osmehivali. Ralje na njihovim licima bile su duboke i teške. Između dve bore počivala je glatka, svilenkasta koža. Pomislio sam kako su njihova lica savršena ilustracija života.

Mladić i devojka su se uhvatili za ruke i neko vreme ćutali. Ćutale su i Nikove misli.

– Večeras je tiho.  Noć je tiha. – primeti devojka.

– Da, nedokučiva.

– Lepo nam je ovde. Čekaćemo svitanje. – zaključi maladić.

Nije više mogao da izdrži ni jednu jedinu reč. Impuls netrpeljivosti ga je automatski podigao na noge i naterao na kretanje. Most se zaljuljao dok se on najbrže što je mogao udaljavao preko mosta.

– Neko nas je zaljuljao, čuo je dok se udaljavao.

NEKO!- pomislio je. Ja sam jedan – NIKO! Volim, volim, volim… – odzvanjale su podrugljivo reči u Nikovoj glavi kojih se naslušao na mostu. Mrzim, mrzim, mrzim – automataski odbrambeni mehanizam potisnuo je sve reči koje je voleo što je mrzeo.

Ponovo je mirisao ruke. Mirisale su na bolest. Nevoljna radnja mirisanja ruku, tik koji je vukao još iz detinjstva, ga je još više uznemirila. Bio je izbačen iz sopstvenog kruga jednoličnosti. Skliznuo je sa šina voza iz detnjstva koji je uvek vozio u krug. Zapalio je cigaretu dok je razmišljao kuda će. – Ovo veče na mostu me je potpuno poremetilo. Voziću se autobusom, vratiću se svom krugu, odlučio je. Vozač autobusa svakoga dana vozi istu rutu, iz prošlost odlazi u budućnost. To će me vratiti danima mrmota, mojoj putanji kružnice. Ova pomisao je u njemu izazva nedokučiv bes koji je negde morao da isprazni i kanališe. Snažnim zamahom desne ruke zabo je dogorelu cigaretu u desnu nogu. Osetio je vruće na koži, dok je žar palio sloj po sloj konaca na farmerkama.  Kada je postalo nepodnošljivo vruće, Niko je bacio cigaretu na ulicu i gazio je dok se nije potpuno raspala. Nakon pražnjenja nije više bilo senzacija u Nikovom telu, ostao je samo prirodan grč, vidljiv spolja.

Do prve autobuske stanice delilo ga je par minuta hoda. Žurio je da mu autobus u tri ne bi promakao. U tih par minuta stalo je Nikovo razmišljanje o paru sa mosta. Osećaj zajedništva zbog koga mnogi žive za mene predstavlja instant sreću koja nema svoj produžetak, celovitost. Zašto se ljudi vole? Zbog straha od samoće? Zbog osećaja pripadnosti? Zbog sopstvene refleksije, pronalaženja sebe u drugome?Sloboda nema saputnika. Voleti sebe jedina je istinska ljubav. Volim li ja sebe? Telo mu prože neki iracionalni strah. Zvuk motora i kotrljanja teških guma koje su nosile autobus prekinuli su mu razmišljanje. Vrata su se otvorila i Niko se ukrcao u autobus. Osim vozača, u autobusu nije bilo nikoga. To ga je obradovalao. Osetio se obamrlim i pospanim. Smestio se na poslednje sedište autobusa, zatvorio oči i bez misli se prepustio snu.

Iz sna ga je dozvala sunčeva svetlost i komentari dve devojke. Jedna od njih ga je posmatrala sa dozom gađenja.

– Verovatno je drogiran?

– Ma šta ti znaš ko je on? Možda se u njemu neprobuđenom krije superinteligencija koja će vaskrsnuti drugačiji svet. Možda će se ovoga trenutka pretvoriti u neku čudesnu mašinu i iz njega ćemo svi crpeti energiju. Možda ispred sebe ima grandioznu karijeru pesnika, muzičara. A svi znamo da je većina njih bila drogirana. A tako je sladak. Baš bih, kako bih ti rekla… opštila sa njim.- sa podsmehom odgovori druga devojka.

Podrugljiva devojka iznenada usta sa svog sedišta i približi se Niku toliko blizu da je mogao da oseti njen dah na svom licu i poče da peva. Niko je gledao u neverici devojku koja mu je pevala pesmu Merlin Monro, I wanna be loved by you, dok se povlačio dublje u sedište, u sebe. U trenutku nadolazeće eksplozije u njegovoj utrobi, skočio je sa sedišta, odgurnuo devojku i premestio se u drugi kraj autobusa.

– Čitao sam danas u novinama da Linč priprema rimejk “Tvin Piksa”. Scenario je dug i biće snimljen kao film a onda seciran na epizode. – čuo je Niko pošto je nakon duže pauze smirio otkucaje srca i potisnuo neprijatnost izazvanu pređašnjim događejem. Na sedištu ispred njega sedela su dva mladića.

– Hmm… – izusti drugi mladić dok je procesuirao informaciju koju je upravo čuo. Posle kraće pauze izusti zaključak. – Ne mislim ništa naročito o takvim potezima odlazećeg čoveka. Nekako mi deluje kao rekapitulacija već viđenog. Tvin Piks je njegovo kapitalno delo. Nastalo je u jednom perioda, trenutku i tamo treba i da ostane zarobljeno.

– Zašto sudiš tako strogo? – negodovao je mladić.

– Pa to bi bilo isto kao da želimo da izmenimo prošlost. Čemu to služi? Nismo dovoljno sigurni u ono što smo stvarali? Menjamo prošlost zbog sadašnjosti a sadašnjost zbog budućnosti. Tako nastaje krug u kome stalno preispitujemo prošlost. Po toj logici stalno živimo prošlost.

– Ha, evo nekoga ko se sa mnom u potpunosti slaže. – ushićeno pomisli Niko. Čovekov razvoj na kraju vodi autodestrukciji. To potvrđuje i Linč. Sve radimo da bismo uništili ono što stvaramo.

– Naša svrha je postojanje u datom trenutku. – nastavi mladić. Iz toga proizilaze sva naša dela, čak i ona mala, svakodnevna, koja ne dopiru do drugih a za nas su kapitalna.

Svrha postojanja, svrha postojanja…- jedina misao koja je odzvanja u svim uglovima Nikove glave i blokirala racionalno razmišljanje. Neko vreme je gledao kroz prozor. U nekom trenutku ga je trgao glas sredovečne gospođe koja je vikala i glasno se smejala dok je govorila u telefon.

– Da, neverovatno komično! Prvo mu je otpao nos, a onda uši, pa kosa, izletele mu oči dok se saginjao da pronađe delove sebe na bini. Otvorio je usta da nešto kaže ali su ubrzo sama zatvorila i zapečatila. Trčao je naokolo i udario u zid. Glava mu se otkinula i otkotrljala. Seo je na binu a iz ramena je počeo da se naduvava roze balon. U početku je bio bezličan a onda se polako nazirao oblik svinjske glave. Kada se konačno pojavila svinjska glava u svoj svojoj nadmenosti i jasnoći, čovek – svinja se pogledao u ogledalo i ushićeno groknuo: jaoj, kako sam lep! Čujete li kako veselo grokćem!

Niko je dok je slušao imao osećaj da se obim njegove glave povećava nadiranjem bezbroj informacija i mišljenja iz spoljašnjeg sveta koja su u sprezi sa njegovim sopstvenim činila nezamisliv nesklad. Taj potpuni haos nastao u njegov glavi izleteo je kao bujica reči:

Vi svi kao nešto znate? Oooo, konfuzni ljudi!  Vaši životi su komedija koja počiva na tragediji! Ili obrnuto! Mislite da nešto možete da promenite? Vaša su mišljenja, cenite, nekome bitna? Mislite da u vašim malim životima uživate? Ne stvaramo mi veze u mozgu, stvaraju one nas. Sve je dato, predodređeno. Razumete li? Vi kao nešto znate, a živite deluzije sopstvene bitnosti, iluziju postojanja. Ništa nije bitno osim nepostojanja pre rođenja i posle smrti. A između je ništavilio, opkoljeno tim krajevima, početkom i krajem nepostojanja. Juri nas nepostojanje sa oba kraja i sabija u tu jednu tačku gde mislite da postojite. Mrzim vas, zato što mislite da postojite i imate živote i da su oni bitni. Za mene ne postojite. Mrzim sve što hoda, mrzim sve što se kreće, sve što stoji i postoji i nepostoji!!! Drmao je putnike, jednog po jednog, dok je vikao iz sveg glasa unoseći im se u lice. Kada je protresao svakog putnika do kraja autobusa, počeo je da šamara i udara sebe.

– On je u potpunom transu, delirijumu, on je lud, pijan je. – vikali su putnici.

Iz potpunog pomračenja svesti trgao je ga bol od udarca u glavu o pločnik. Bio je izbačen iz autobusa.

 

*

Sedeo je u svojoj sobi i mirisao je ruke. Mirisale su na neobjašnjivu mešavinu svega što je ikada kroz pore isparavalo iz njegovih ruku. Mirišem na trulež! – zvonilo je glasno u njegovoj glavi. Ustao je nervozno sa kreveta zavirivao u svaki ugao sobe ne bi pronašao nešto što će pokrenuti iz stanja potpune mrzovolje i pasivnosti. Gledao je knjige svojih roditelja, ploče, list papaira na kojem je ponekad zapisavao svoje misli. Pokušao je da nešto zapiše. Ništa ga nije pokrenulo. Kako prezirem ovu sobu, prepunu praznog. Gde se čovek pronalazi? Šta realno postoji? Samo priroda, tiha i nema. Mi smo njeni slučajni nesavršeni izdanci. I ona nas odbacuje. Filozofija egzistencijalizma objašnjava neobjašnjivo, zar ne? Vozač vozi u krug. To je jedina adekvatana misao koju pripisujem svim filozofijama života. A mi se i dalje razmnožavamo. Zašto? Da bismo se mrzeli, sujetni i otuđeni? Da bismo kratko postojali svako za sebe? Ja sam refleksija sveta ili je svet refleksija mene? Ili je svet refleksija postojanja nepostojećeg. Ah, postavljam sebi retorička pitanja. Niko sam oduvek želeo da budem! Samo postojim za sebe izopšten iz svih svetova. Postoje li svetovi? Postojim li ja? Legao je na krevet i ćutke gledao u plafon.

Komišija je besomučno kucao na Nikova vrata. Često su se viđali. Niko je jedino sa njim ponekad opštio. Iza zatvorenih vrata Nikove sobe širio se i u hodniku zgrade neki čudan, neobjašnjiv miris. Uspaničeni komišija poče da viče Nikovo ime u nadi da će biti odziva. Nije ga bilo. Odlučio je da provali u stan. U stanu nije bilo nikoga. Prišao je krevetu. Rupa po meri čoveka prekrivala je krevet iz koje je dopirao čudan miris koji se osećao i u hodniku. Odskočio je od kreveta, uhvatio za glavu i uplašeno zaurlao – Zapalio se! Razmišljao je da li da zove vatrogasce ili hitnu pomoć. Otrčao je do telefona i nazvao prvo hitnu pomoć. – Ovde se desilo nešto…strašno…nešto… ne umem da objasnim. – paničnim glasom je komšija govorio u slušalicu. Dao je adresu i spustio slušalicu. Pokušao je da se sabere i razumom odagna paniku. Razmišljao je o rupi ljudskog obličja, utisnutoj u krevetu. Ovo ne miriše na garež i nema crnila na krevetu. I ništa osim kreveta nije zahvaćeno. Nije ovde bilo požara. – razmišljao je naglas.

Hitna pomoć je brzo stigla. Kao i komšija i doktor je bio iznenađen prizorom koji je video. Dugo je zagledao rupu. Iz nje nije bilo vidljivih isparenja ali se miris osećao. Uzeću uzorak i zatražiti hitnu analizu i izveštaj. Ovako nešto nikada nisam video. – reče doktor.

– Javite meni rezultate, ja sam svakako jedini koga zanima. – izusti komšija.

– Rezultati će biti još u toku dana.

Doktor izvadi epruvetu, protrlja štapićem po krevetu, pozdravi komšiju i žurno napusti stan. Komšija je čekao pokraj telefona poziv i prisećao se svih razgovora sa Nikom koje ikada vodio. Telefon je, nakon dugih sati čekanja, zazvonio.

– Nikova bolest ili bolje rečeno slučaj se ne može objasniti nijednim znanim medicinskim fenomenom. Niko je spontano sagoreo. Njegovo telo je samo pravilo otrove. Otrovi su mu razjedali organ po organ, sistem po sistem, dok ga nisu potpuno uništili.  – reče doktor.

– Nimalo me ne čudi to što medicina nije objasnila Nikov slučaj. Nika je pojeo otrov mržnje prema postojanju. Nikada nije naučio da je krajnjih života mnogo a krajnje nestajenje samo jedno. – zaključi tužno komšija.

 

 

Advertisements

7 thoughts on “Samojed

  1. lombardosss says:

    Ovo je fenomenalno!
    Oduševljena sam!
    Savršena priča, o stilu pisanja da ne govorim.
    Svaka čast!

  2. Valent says:

    Hvala! 🙂
    Mada zaista ne mislim da ima prostora za tako mnogo pohvala.
    Istina je da ne umemo da budemo nepristrasni kada o sebi sudimo ali ipak… Još uvek učim kako (ako uopšte mogu) da “rangiram” sebe. Verujem da nisam usamljena u tome.
    Najzad, važno je da su moja ili bilo čija priča/pesma/tekst na nekoga ostavili utisak. Još ako su izvojevale prostor za razmišljanje, makar kod jedne osobe, onda smartram da su vredne pisanja. ( Razlog mog pisanja – falusna potreba 😀 )
    Mene je oduvala priča Stanimira Trifunovića. Post od pre par dana… 🙂

  3. Hank Moody says:

    Ovo je fakat fenomenalno. Barem meni. Oduševljen sam kao i Zevsova kćerka. Utisak je ostavljen 🙂

  4. babeidede says:

    Razbila si sa ovom pričom.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s