Dečak

Meštani su za kuću govorili da je starija od vremena. Najstarija kuća u Zaumu, svakako. Niko nije imao podatke ni o Vukovim precima. Bez obzira na izgubljene podatke, nikome nije padalo na pamet da preispituje verodostojnost sleda. Sled se ćutke poštovao. Očekivalo se da se iz Vukovog semena, bez obzira da li je on to prihvato, roditi novi Vuk, strešina Zauma i domaćin kuće od blata. I Vuk je to očekivao. Nikada nije ni pomišljao da bi mogao preispitati mogućnost početka novog sleda.

***
Stajali su nasred dvorišta. Plač deteta se više nije čuo. Pogledao je ozlojeđeno, zakošenih očiju i skupljenih usta, naglašenije nego inače. Pitanja nije bilo. Svelo bi se na retoričko. Marta ga je gledala bezizrazno. Trajalo je. Prvi je oborio pogled. Okrvavljena, zaputila se ka bunaru da spere tragove još jednog života kome nije bilo dozvoljeno da živi. Čula je ciku teških, drvenih vrata seoske kuće od blata. Odlomila je vrisak iz utrobe čiji je deo maločas otkinula.

U kuću je ušla tek pred mrak. Već je bila u novom ruhu koje je u šupi visilo nekoliko dana. Sama ga je kupila. Ušla je visoko uzdignute glave. Sela je za sto preko puta Vuka i ćutke ga promatrala. Uranjala je u nabore njegovog čela. Već dugo su komunicirali očima, mimikom, ponekad gestikuliranjem. Rečima samo kada je bilo najnužnije. Niko nije znao zašto je nije oterao. Osim njega. Marta je bila lepa i uvek mlada, bez obzira na godine i muku. Muka ju je dubila iznutra. Iznutra je bila naborana, presavijena, preoblikovana. Spolja, uglačana i rumena kao rubin. Poludraga. I onda kada bi je Vuk gledao opskurnijim pogledom, kao tog trenutka, osećala je vibracije u njegovoj utrobi. Dok je bezizražajnim licem uzvraćala pogled promatrala je žeđ koja se sliva niz nabore i izbija iz svake pore na Vukovoj koži. Njegova se snaga vrpoljila ispod ljušture. Oči su mu drhtale, mirnom. Prvi je ustao. Nekoliko noći, kao i uvek nakon takvih događaja, spavali bi odvojeno.

***
Probudio ga je njen glas, umilan a prodoran. Pevala je tužno a silovito. Prišao je otpozadi i milovao drhtavim rukama, bojažljivo. Nije se opirala. Nikada. Ovoga puta je užitak produžio onoliko koliko mu je samokontrola dozvolila. Gledao je na trenutak široko, otvoreno, sakrivenog osmeha a onda mu se celo lice skupilo u jednu namrštenu tačku. Voleo je do mržnje. Tog popodneva preovladala je njegova nemoć. Stegla ga je nesigurnost i neizveznost iz kojih je puklo: – Odlazi! Otišla je bez reči.

Devet meseci nakon Martinog odlaska, daleko ispred Zauma, rodio se dečak. Sto godina nakon Martinog odlaska, na dva kraja Zauma, živele su dve virdžine. Svaka je bila starešina sebi.

Advertisements

2 thoughts on “Dečak

  1. sfyontull says:

    Lepo i neobično. Da li je deo nečeg dužeg? 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s