Mit o Tantalu; simboličko – psihološki prikaz

U povesti o Tantalu, koja prethodi mitu u strogom smislu, nalazi se naznačeno neurotično kolebanje. Tantal je u njoj prikazan kako živi samo za uslišenje svojih telesnih želja, što ga vodi do zločinačkog prestupa, do umorastva. Iza tog posrnuća dolazi stanje prekomernog uzdizanja, koje se iz razloga nezdravog ushićenja okončava neopozivim padom. Mit u pravom smislu reči zadovoljava se simbolizovanjem neumerenosti završnog stremljenja i njegovog raspleta. Požuda duše koja traži intenzitet života na vrhuncu, bilo u izopačenosti ili sublimiranju, svedoči o krajnje snažnom životnom poletu. Razuzdanost telesnih želja koja prethodi poletu uzdizanja, susreće se često u povesti o ljudima koji su stremili najsavršenijem očišćenju koje ide do želje za svetlošću.

126960-004-D1B89CF6

U mitu o Tantalu, poslednje uzdizanje nije nemoćan pokušaj kao kod Ikara za kojeg je sam pristup u uzvišene predele bio koban. Tantal, zahvaljujući dubini svog kajanja, uspeva da se približi uzvišenom predelu: on postaje “miljenik bogova”.

Božanstva su – kao bilo koji drugi mitski likovi – simbol skrivenog značenja. Ni mit o Tantalu ni ikoji drugi mit ne mogu naći neki iole potpuniji prevod, bez jasnog pojmanja tog najčešćeg i najvažnijeg simbolizma.

Božanstva simbolizuju idealzivona svojstva čoveka. Razmah tih osobina praćen je radošću; njihovo propadanje stvara strepnju, osujećenost, nemoć i ojađenost. Mitovi simbolizuju te psihološke činjenice, govoreći da božanstva dodeljuju nagradu ili šalju kaznu. Čovek mora da se bori protiv svojih izopačenih sklonosti, kako bi razvio svoje vrline i zadobio radost. Mit, da bi ispoljio tu unutrašnju borbu, prikazuje čoveka u boju sa čudovištima, simbolima izopačenih sklonosti. U tim simboličkim krajevima, božanastva su zamišljena kako pomažu ili mu daruju oružja. No, ono što stvarno pritiče čoveku u pomoć jesu njegove vlastite sposobnosti (simbolizovane naklonjenim božanstvima). U ravni duševnog sukoba, pobeda dolazi od snage neraskidive od čoveka. Može se, dakle, reći da je na osnovom planu, pravda srasla sa samim životom.

U mitu o Tantalu sukob nije simbolizovan bojem protiv čudovišta. Mešanje božanstava, ipak, simboličko značenje, i simbolika koja od heroja pravi “miljenika bogova” znači da se Tantal, zahvaljujući punoći svoga pokajanja, uzdiže do uzvišenog predela, dolazi ponovo do svojih sposobnosti i biva tako smiren sa božanstivima koja su njegova svojstva, oličena u idealnoj i savršenoj formi.

U tom značenju ništa nije tačnije reći – kao što to čini mit – da je Tantal uzvanik bogova. On je primljen na trepezu bogova, simbolima oduhovljenja (istine) i sublimiranja (ljubavi).

Stvarno uzdizanje može da usledi nakon pada samo ukoliko je praćeno stanjem maštovne ushićenosti: taštinom. Mit pripoveda kako se Tantal na kraju više ne zadovoljava time da bude uzvanik i miljenik bogova. Osokoljen svojim uspehom i zaboravan za smrtnu sudbinu i svoja ograničenja, Tantal time pada u ushićenost do iskušenja koje bi htelo da on postane ravan božanstvima, čistim simbolima duha.

Da bi se shvatilo stanje duše simbolizovano mitom o Tantalu, a time i pripremilo njegovo prevođenje, poželjnije je da se psihološko objašnjenje simbolizovanog stanja stavi ispred razlaganja simbola.

Čovek koji teži oduhovljenju-sublimiranju nije u stanju da u svakom času svoga života bude “miljenik bogova” pa ne sme čak ni da želi neprestani život u uzvišenoj sferi simbolizovanoj dvorom božanstva, prema grčkom mitu, Olimpu. Važno je “da ume da se spusti na zemlju”, to jest da izvoli udovoljiti prirodnoj nužnosti svojih “zemaljskih” potreba, svojih telesnih želja. Tatntalova greška je upravo u tome što kuje bezumni plan da se sasvim odrekne svoje “zemne” sudbine, što se uzjogunio da zauvek ostane na “gozbi bogova”, što odbija, kao nedostojan, povratak na zemlju i što hoće da bude “bog među bozima”. Duhovna mašta i vizija uzvišenog cilja, koje su činile snagu pokajnog Tantala, i kojom je postao “miljenik bogova”, ushićuju se i pretvraju u izopačenu maštu, u taštinu. Tantal, u stanju tašte ponesenosti prenapreže svoju želju svih želja i potiskuje svoje telesne želje. To je osnovna pogreška svih neurotičara, tašta krivnja, ali koja se kod tipa “Tantala” ispoljava u svom najsmelijem i najopasnijem stepenu.

Sve dok duhovne želje i telesni priželjci odgovaraju prirodnoj potrebi, spojivi su jedni s drugima; samo ih njihovo raspomanjivanje čini protivurečnim. Neumerenosti izopačenja odgovara preterana zgađenost sa velikom opasnošću da izazove prekomerno sublimiranje. Svako stanje uzdizanja ostaje nedovoljno, ostaje preko mere podbadano stalnim gađenjem, i iz tog ushićenog osećanja krivice rodiće se na kraju napomamnija želja za uzvišenošću : taština koja žudi da bude očišćena od svake telesne želje, da ostavri savršeni ideal uznošenja, ideal koji prevazilazi raspoložive snage. Iz tog stanja, koje se odlikuje koliko prevelikim ushićenjem tom željom svih želja toliko i krajnjom osujećenošću telesnih želja, potiče potpuno preziranje tela i njegovih najprirodnijih potreba. U razdobljima kada vlada to preziranje , likujuća taština je na svom vrhuncu. Pojednicu više nije dosta što umišlja da je očišćen, nego bulazni od svetosti do bunila. Ali prezir je samo negativni oblik ushićenja željama: on otkriva opsesivnu vezanost za njihov predmet. Nabijene afektom prezira telesne želje nisu razminute, sublimirane; kada bi to bile, ne bi više imale nikakvu pomamnu snagu: kako onu privlačnu tako ni odbojnu. Stoga, budući da nisu minule, mrske telesne želje postaju privlačne. Buncanje o uzvišenosti iscrpljuje se i ustupa mesto halucinatnoj provali gušenja želja. Posle najvišeg taštog uzdizanja, budući da je neopozivo tlapnja, sleduje najdublji pad u halucinatno mučenje osećanjem krivice.

Jedan od najuzbudljivijih pokušaja da se umakne tom vrtoglavom njihanju između pomame telsnih želja i duhovne ushićenosti sastoji se u nastojanju da se askezom ućutkaju telesne želje; to se može smatrati pokušajem da se kazni (pa čak i ubije) nečisto telo, leglo plotskih želja. Ipak, u pomanjkanju dovoljne snage sublimiranja, postoji samo jedan način da se izbegne potpuno uništenje čak i onih postojećih snaga: osloboditi duh ushićenosti i prihvatiti telo. Uzaludno i opsesivno pokušavanje da se suočava psihički život (duša) skretanjem pretnje razaranja na telo, tj, askeza, moći će samo da ubrza stizanje konačne kazne: gašenje svake fizičke snage, nemoć koja ne uspeva više da dođe ni do najmanjeg stvarnog zadovoljenja bunovnih želja.

Taj kranji oblik grešne taštine, lažna svetost, jeste, kao što će se videti, tema mita o Tantalu.

(…)

Mit pripoveda kako je Tantal, pozvan na trpezu bogova, a u želji da bude ravan svojim domaćinima, pozvao ih je na gozbu, obećavši im nečuvene đakonije. Tantal ubija sina Penelopa (Pelop) i iznosi na trpezu bogovima sa ciljem da dokuči hoće li božanstva umeti da prepoznaju posluženo jelo.

Prema toj simbolici, Tantal zamenjuje hranu koja se obično iznosi na sto bogova, duhovnu hranu, zemaljskom hranom u njenom najgroznijem vidu.

Koji je mitski sin čovekov, svakog čoveka?

Pošto hrana koju božanstva služe čoveku u uzdizanju ima skriveno značenje, simbolizujući radost oduhovljenja-sublimiranja, hrana koju čovek u želji da se izjednači sa bogovima, kao smrtnik u stanju taštog nadimanja, iznosi pred božanstva mora takođe imati psihološki značaj koji može biti samo obrnut psihološkom značenju. Gnusna hrana koju je Tantal ponudio bogovima je njegova izopačenost.

Doista, može se reći da je svaki čovek u stanju taštog nadimanja takav da svoja izopačena svojstva uzima za uzvišene vrline, to jest, da on “prinosi božanstvima” svoje izopačenje, nadajući se da će ponuda biti primljena kao uzvišenost.

Već je pomenuto da srodnički odnosi između božanstava i čoveka simbolizuju stepen produhovljenosti. Kao duhovno biće, obdareno duhovnim osobinama, čovek je, simbolički govoreći, sin božanastava (on je, tačnije, sin svakog božanstva koje simbolički predstavlja neko karakteristično svojstvo mitskog junaka). Ako, od želje za oduhovljenjem, čovek simbolički postane “čedo božje”, on je zauzvrat, “otac” svojih telesnih želja koje se rađaju iz njega. Simbolika “sina čovekovog” znači tako telesne želje, želje kojima je privezan za zemlju, zemne žudnje. Kako je njihovo leglo telo, putenost, one, shodno tome, bivaju nazvane simboliči, putenim željama. Telesne želje su tako slikovito prikazane “plotskim sinom” ili “sinovljevom ploti”. Ubijeni sin iznesen na trpezu bogova simbolizuje tašto nadimanje na vrhuncu: potiskivanje svake zemaljske radosti, potiskivanje nastalo iz pogrešnog uverenja da se tako potisuta radost može preobraziti u sublimnu radost, izopačenje u duhovno svojstvo, te da se tako “božanstva” posluže idelom duha. Međutim, potisnute želje nisu zapravo mrtve, one i dalje pothranju duševni život; ali su preobražene u izopačenost; one predstavljaju gnusnu hranu: Tantal potajno voli svoje putene želje (svog “sina”), voli ih ushićeno, pa ikao ubija svoje želje time što ih potiskuje, ostaje ubeđen da su one izvrsna hrana. No, on bi takođe hteo da ih se oslobodi zbog bolesne dvosmislenosti nerazdvojene od ushićene ljubavi prema telesnim željama: od mučenja osećanja krivice. Uprkos svojoj ljubavi za “mitskog sina” (radovanja), on je spreman da ga žrtvuje. Ako prinosi božanstvima tu odvratnu hranu, to znači, da u želji da im bude ravan, a ne mogavši da se uzviši od njih, on pokušava da ih sroza na svoj nivo. Nada da će ta hrana, nepoznata bogovima, biti po njihovom ukusu, ili bar ta dva stanja, izopačeno i uzvišeno, koje taština zamenjuje, a osećanje krivice ih ipak razlučuje, neće biti razlikovana čak ni od bogova. On se nada da božanstva neće prepoznati šta su pojela, da će se razgaliti novim jelom i da će ga blagosiljati.

(…)

Ali božanstva nisu nasela na njegovo žrtvovanje. Prozrela su svetogrđe. Samo jedno božanstvo naseda na prevaru. To je Demetra, boginja zemlje-hraniteljke, boginja koja pruža plodove zemlje, prirodna uživanja i zadovoljenje želja opravdanih spram duha. Nju je moguće prevariti, jer ono što joj se prinosi jesu prirodne želje i ona ih voli. Ona voli “sina čovečjeg”, njegovu plot, zemaljska uživanja, plodove zemlje, pošto je njena simbolička funkcija da ih donosi. Ali ona se da prevariti tek za neko vreme; ubrzo prozire da je to što jede pokvareni plod, usmrćena plot, zemni užitak, njen vlasiti dar, ali koji je odbijen i žrtvovan iz gađenja. Užasnuta, ona ne prima pokvarenu žrtvu. Zevs vraća prirodni red koji propoveda da živi “sin čovečiji” kao želja prirodna. On oživljava Pelopa.

Tantal, krivac biva kažnjen. Oteran je sa Olimpa i izbačen iz duhovne sfere. Životna i jednostavna zadovoljstva koja su mu bogovi namenili kao i svakom čoveku, Tantal je odbacio, ne iz uzvišenosti, već od izopačenog ushićenja a božanstva su ta koja mu zauvek uskraćuju uzvišene i duhovne radosti za koje je je bio izuzetno pozvan. On je strovaljen u podzemne dubine, mitski nazvane Tartar (Pakao), predeo potisnutog osećanja krivice i muka bez kraja, onaj predeo beznađa u kome prestupnički čovek mora da ispašta.

Mit pokazuje Tantala osuđenog da stoji ispod drveta čije se voćke zlate na dohvat ruke, dok mu noge zapljuskuje voda. Kada se maši rukom za plodove, da bi utolio glad, voćke se sklanjaju a kada se sagne da ugasi žeđ, voda uzmakne.

Koje je psihološko značenje ove slikovite kazne?

Posle svake žarke usamljenosti ka duhu dolazi pad. Po skrivenom smislu, kazna je samo posledica Tantalovog duševnog stanja. Prvi deo mita je slikovito prikazao bezumni poduhvat; završni zaplet simbilizuje provalu neskrivenog ludila. Askeza nije jedini bolesni oblik koji poprima ushićenost duhom uznošenim do neba. Askestsko uništavanje tela odgovara sumanutom rastrojtsvu psihe, preteranom potiskivanju telesnih želja odgovara njegova halucinantna provala. Ovaj psihički zakon se opaža najočiglednije u mitskoj sumanutosti, raspolućenoj u dva obrnuta stanja: jednom euforičnom (taština koja je postala raspamećena), stanju u kome bolesnik zamišlja otvoreno nebo i vidi sebe uznesenog do duhovnog visa (simbolički rečeno, on veruje za sebe da je zvanica Boga); i stanju mučenja (osećanje krivice, kome je počelo da se priviđa), u kome bolesnik misli za sebe da je najnedostojniji od ljudi, da je osuđen od duha na isključenost iz svakog zadovoljstva.

(…)

Voda koja se povlači i voćke koje izmiči nedvosmisleni su simboli potpunog gubljenja smisla za stvarnsot i nemoćne mašte zahvaćene priviđenjem.


Odlomak iz knjige Simbolika u grčkoj mitologiji, Pol Dil.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s