Emil Sioran – O melanholiji

Svako duševno stanje teži da se prilagodi odgovarajućoj spoljašnjosti ili da spoljašnjost pretvori u viziju primerenu svojoj prirodi. Jer, postoji prisno slaganje između svih uzvišenih i dubokih stanja, između subjektivne i objektivne ravni. Bilo bi apsurdno zamisliti kipući entuzijazam u plitkoj i zatvorenoj sredini; ako bi se to, ipak, desilo, onda bi se moglo svesti na prekomerno obilje, koje bi subjektivisalo čitavu okolinu. Čovekove oči vide u spoljnjem svetu ono što ga u dubini uzburkava. Spoljašnji okvir je ponajviše proizvod subjektivne projekcije, u nedostatku koje duševna stanja i žestoka iskustva ne mogu potpuno da važe. Ushićenje nikada nije samo unutrašnje trošenje, ono, štaviše, prenosi unutrašnju opijenost svetlom u spoljni svet. Dovoljno je posmatrati lice ushićenog da bi primetili sve što njegova duševna napetost uočava i sniva. Intencionalnost unutrašnjih stanja objašnjava kako harmoniju između različitih ravni, tako i potrebu kojom se međusobno uslovljavaju, jer ukazuje na nemogućnost svih stanja da ostanu nepomućena.

23190

Fotografije, Masao Yamamoto

26311

Zašto melanholija zahteva beskrajni spoljašnji svet? Jer se u njoj nalaze rastegnutost i praznina koje ne poznaju granice. Prekoračenje granica može imati pozitivne i negativne posledice. Bujnost, oduševljenje, bes – stanja su koja preplavljuju, čija žestina ruši svako ograničenje i koja premašuju normalnu ravnotežu. To je pozitivan životni polet, koji potiče iz preobilja vitalnosti i organskog prelivanja. U pozitivnim stanjima život prevazilazi svoja normalna određenja, ali ne da bi ih negirao, već da bi oslobodio nabujale rezerve, jer bi njihovim akumulisanjem zapretio žestoki izliv. Sva ekstremna stanja su derivati života, uz pomoć kojih se on štiti od samog sebe. U negativnim stanjima, transedencija granica ima potpuno različit smisao, jer ne proizilazi iz preobilja već iz ponora; u toliko više što taj ponor kao da je ukorenjen u biću, šireći se malo-pomalo poput gangrene. To je proces smanjivanja, ne rasta: iz tog razloga ono je povratak u Ništa, a ne napredovanje u postojanju.
Osećanje praznine i širenja prema nečemu, u kojem melanholija ne oskudeva, ima svoje dublje korene u umoru, koji je u osnovi svih negativnih stanja.
Premorenost razdvaja čoveka od sveta i stvari. Žestoki ritam života slabi, organski trzaji zajedno sa s unutrašnjom aktivnošću smanjuju napetost koja diferencira život u svetu, utemeljuje ga kao imenentan momenat postojanja. Iscrpljenost je primarna organska determinanta saznanja, jer razvija preko potrebne uslove diferenciranja čoveka u svetu; uz njenu pomoć on dolazi do one perspektive koju mu svet suprostavlja. Iscrpljenost te primorava da vegetiraš ispod nivoa života i od silovitih vitalnih napona dopušta samo nagoveštaje. Izvor melanholije je u oblasti gde je život nesiguran i sumnjiv. Dakle, plodnost iscrpljenosti za saznanje i njen sterilitet za život biva shvatljiv.
Ako se među obične i svakidašnje doživljaje ubraja naivnost s obzirom na individualne aspekte postojanja, odvajanje od njih dovodi u melanholiji do nejasnog osećanja nasuprot svetu i do osećanja njegove maglovitosti. Unutrašnje stanje i čudnovata vizija rastaču sve čvrste oblike ovoga sveta, razbijaju njegove individualne i diferencijalne oslonce da bi ih odenuli u nematerijalnu i univerzalnu prozirnost. Postepeno odvraćanje od svega individualnog i konkretnog uzdiže te do potpunog pregleda, koji utoliko više gubi od konkretne stvarnosti što se dalje prostire. Nezamislivo je bilo koje melanholično stanje bez pomenutog uzdizanja, bez uzleta u visine, bez nadvisivanja ovog sveta. Ali ne onog nadvisivanja što izrasta iz nadmenosti ili prezira, već iz trajne refleksije i difuznog razmišljanja, poteklog od umora. U melanholiji čoveku rastu krila, ali ne da bi uživao u svetu, već da bi bio usamljen. Kakav smisao ima usamljenost u melanholiji? Nije li ona vezana za osećanje unutrašnje i spoljašnje beskonačnosti? Melanholičan pogled je bezizražajan i ne pruža perspektivu neograničenosti. Unutrašnji beskraj i neodređenost koji se ne smeju izjednačiti sa plodnošću u ljubavi, traže širinu, čiji je obim nepojmljiv. Melanholija predstavlja neodređeno stanje koje ne smera ništa određeno niti jasno. Obični doživljaji traže opipljive i čvrste oblike. Dodir sa životom nastaje u tom slučaju kroz individualno; to je tesan i siguran dodir.
Izdvajanje iz postojanja kao konkretnog i kvalitetnog stanja i predanost bezgraničnome uzdižu čoveka iznad njegovog prirodnog poretka. Perspektiva bezgraničnog čini ga usamljenim i napuštenim u svetu. Osećanje sopstvene konačnosti je utoliko jače što je izoštenija svest o beskonačnosti sveta. Ako je ova svest u nekim stanjima deprimirana i izmučena, u melanholiji ona manje boli zbog sublimacije koja čini da usamljenost i izgubljenost manje tište, dajući im ponekad pohotljivu suštinu.
Nesklad između beskonačnosti sveta i čovekove konačnosti je ozbiljan razlog za očajanje; ako se on, međutim, posmatra iz natprirodne perspektive, kakva se javlja u melanholičnim stanjima, prestaje da bude mučan, i svet će sinuti u nezdravoj i jezivoj lepoti. Duboki smisao usamljenosti teži bolnom uzdizanju čoveka iz života i uzbuđenju u osami pri razmišljanju o smrti. Veliki usamljenici se nikada nisu povlačili da bi se pripremili za život, već da bi produhovljeni i rezignirani, podneli razrešenje svog života. Iz puštoši ili pećine ne može se primiti nikakva poruka za život. Zar život ne proklinje sve religije što su dogmizale iz pustinje? I zar prosvetljenja i preobraženja uzvišenih usamljenika nisu pre prožeta apokaliptičnim očekivanjem kraja i vizijom propasti sveta nego okružena blistavim i trijumfalnim oreolom?
Usamljenost melanholika ima pliće značenje: ona kat-kad ima estetski karakter. Zar se ne govori o slatkoj, pohotnoj melaholiji? Ali, zar i melanholično držanje samo nije na osnovu svoje pasivnosti i perspektive razmatranja estetički obojeno?
Estetsko držanje prema životu obeleženo je spokojnom pasivnošću koja bez normi i kriterijuma služi svemu što je subjektivitetu od koristi. Svet se posmatra kao drama, čovek kao gledalac, koji pasivno prisustvuje toku izvesnih aspekata. Spektakularni pogled na život istiskuje tragično i antinomije imanentne postojanju, koje te, ako ih jednom prepoznaš i osetiš, zanose u svetsku dramu kao vrtlog od kojeg zastaje dah. Spoznaja tragičnog pretpostavlja takvu napetost da se estetski doživljaj teško može naslutiti. U tragičnom je srdačno saučešće prema sadržaju našeg bića, tako odlučujuće da svaki trenutak zavisi od sudbine, kod estetskog držanja, naprotiv od utiska. Tragično ne uključuje kao osnovni element mišljenje, koje ne izostaje ni kod jednog estetskog stanja. Estetsko u melaholiji manifestuje se kroz sklonost prema pasivnosti, maštanju i čulnom uživanju. To što se seta teško može izjednačiti sa nekim estetskim stanjem potiče od njenih raznolikih aspakata. Zar se crna seta ne javlja dovoljno često? A šta pre svega znači slatka melanholija? Ko ne poznaje osećanje čudnovatog zadovoljstva tokom mnogih letnjih podneva, kad smo predati čulima bez određenih misli, naslućivanje jasne večnosti prožima dušu neobičnim spokojem? To je kao kada bi sve brige ovog sveta i sve duševne neizvesnosti zanemele pred dramom očaravajuće lepote, pred čijom primamljivošću bi svaki problem postao suvišan. S one strane svakog uzbuđenja, svake potištenosti i uzvrelosti, jedan mirni doživaj upija celokupnu raskoš, obuzdavajući požudu. Mirnoća je bitno svojstvo melanholičnih stanja: to je odsustvo posebnih pokreta. I kajanje koje spada u strukturu melanholije, objašnjava odsustvo naročitog intenziteta kod nje. Čak i ako bi kajanje bilo stalno, nikada ne bi moglo biti dovoljno probojno da izazove jak bol. Predočenje izvesnih motiva ili zbivanja iz prošlosti, gomilanje nekih nekorisnih elemenata u našoj afektivnosti, odnos između naglašenih osećanja i okoline u kojoj su nastali, u kojoj su nastali ali koju su napustili, odrednice su suštine melanholije. Kajanje je izraz osećanja jednog beznadežnog procesa: prilaženje smrti kroz život. Kajem se zbog nečeg što je u meni umrlo i što je od mene odumrlo. Zamišljam samo avet stvarnosti i mnogih prošlih iskustava. Ali to je dovoljno da nam pokaže koliko je toga u nama odumrlo. Kajanje otkriva demonsko značenje vremena, koje, dok u nama podstiče rast, podmuklo utire put raspadanju.
Kajanje izaziva kod čoveka melanholično raspoloženje, ne kočeći ga i ne osujećujući njegove težnje i nastojanja, jer u njima deluje samo svest o nepopravljivom u odnosu na prošlost, dok budućnost ostaje donekle otvorena. Melanholija nije stanje koncentrisane, neprodorne ozbiljnosti, koje se razvija iz nekog organskog oboljenja, jer se u njoj ne oseća ništa od onog zastrašujućeg osećanja nepopravljivog u odnosu na čitav tok postojanja, koje ne izostaje u nekim slučajevima dubokog jada. I ona crna seta je pre prolazno raspoloženje nego prirođena sklonost. Čak i u krajnjem slučaju ona se na osnovu svog snevnog kraktera može izjednačiti sa nekom bolešću sa svim njenim dejstvima. Formalno gledano ista je suština kako slatke i pohotne, tako i crne sete: unutrašnja praznina, spoljašnja beskonačnost, nejasnoća osećanja, mašta, sublimacija – samo sa stanovišta osećajnog načina posmatranja razlika postaje jasna. Bilo bi zamislivo da multipolaritet melanholije zavisi više od strukture nego od suštine subjektivnosti. U tom slučaju bi melanholično stanje sa svojim difuznim sanjalačkim i nejasnim karakterom uzelo specifičan oblik u svakoj osobi. Pošto to nije stanje dramatičnog intenziteta, ono varira i koleba se više od drugih. I pošto ima više poetske nego aktivne odlike, poseduje nešto od one neupadljive ljupkosti kakva se sreće kod žena, ali nikada u dubokoj i izjednačujućoj žalosti.

yamamoto-masao-1142
Ta ljupkost sreće se i u pejzažima melanholičnog kolorita. Razvučena perspektiva holandskog i renesansnog pejzažnog slikarstva sa večnostima svetlosti i senke, s dolinama čije krivudanje simboliše beskraj i svetlosnim zracima koji svetu daju nematerijalnost, sa čežnjama i jadikovkama ljudi, koji jedva da nagoveštavaju smešak iz mudrosti ili blagonaklonosti – čitava ta perspektiva iznosi na videlo melanholičnu i laku ljupkost. U jednom takvom okviru čovek kao da uzvikuje sa žaljenjem i rezignacijom: “Šta hoćete, kad nema više!” Na kraju svake melanholije otvara se mogućnost utehe i rezignacije. Njeni estetski elementi kriju u sebi klice buduće harmonije, kakve se u dubokom i organskom jadu nikada ne javljaju. Iz tog razloga fenomenologija tuge vodi ka nepopravljivom, a fenomenologija melanholije ka snu i ljupkosti.

Iz kjnige “Krik beznađa”, Emila Siorana
Prevod Petru Krdu

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s